Milan Stanković

Jovana Milic,Beograd ...o Milanu

JEDNA BOLNA,NEUZVRACENA I NIKAD PREZALJENA LJUBAV

Osvanulo je jos jedno,ne manje razlicito od ostalih martovsko jutro. Hladno,tek se ponegde video neki zrak sunca. Dan - -12. mart. Dan koji u isto vreme zelim da u secanjima ponesem sa sobom u grob,a isto tako zeljno zelim da ga zaboravim. Sa sobom je nosio nesto sveto,nesto cudesno... Osecala sam da ce mi taj dan nesto znaciti u zivotu

Kao grom iz vedra neba,pozvala me je drugarica da zajedno idemo na snimanje neke emisije ne bi li ona videla decka sa estrade koga dugo,dugo voli. Naravno da sam prihvatila poziv. Time nista nisam mogla da izgubim,sem sto bih skratila dosadno vreme koje sam uvek provodila dangubeci...

Te veceri skupilo se puno sveta. Nije mi ni najmanje prijala ta guzva. Moja drugarica razmenjivala je poglede i reci sa deckom koji joj je vec dugo idol. Drhtala je kao srna dok se slikala sa njim. Ja sam je iz prikrajka gledala i smejala toj ljubavi koju je nosila i cuvala u sebi.
Za desetak minuta nasli smo se u studiju,i to na prvim sedistima. Ni sama ne znam kako,ali eto..
Postava "Zvezda Granda" se redjala,smenjivali su se pevaci. Bilo mi je mnogo dosadno. Ipak to nije bilo za mene. Nisam slusala tu vrstu muzike,sve do tada.
Tada sam osetila nesavladivu bujicu osecanja. Bila je to prava ljubav. Pojavi se na sceni decko mojih snova...
Onaj koji se svake veceri pojavljivao u mojim snovima,u mojim mislilma. Na prvi pogled,osetila sam da je onaj pravi. Pratila sam njegove pokrete,njegove usne. Glas mu je bio neverovatan. Snazan,a u isto vreme tako nezan,da sam pozelelala mi zauvek peva. Da bude moj jedini andjeo.
Nakon njegovog nastupa izgledala sam kao izgubljena. Cak mi se drugarica smejala. Ona! Pa,zar je moguce? Ona koja bi zivot dala za svog "princa na belom konju"?
Gledala sam izbezumljeno,ne bih li opet videla taj sjaj u ocima koji niko nije posedovao sem njega. Zelela sam da ugledam to najsladje stvorenje koje je bolje pevalo pesme i od samog Zeljka Samardzica.

PRVI SUSRET

Priblizio se zavrsetak snimanja. Izasle smo napolje. Pola sata sam stajala ispred studija ne bih li ga videla. I kad sam pocela da gubim posledju nadu,pojavila se osoba za kojom zudim vec citav sat vremena. Mozete li da zamislite? Proslo je sat vremena a osecam kao da ga volim citav svoj zivot! Licio je na andjela koji hoda. Svojom pojavom probudio je u meni ono sto je vec odavno bilo uspavano. Ni sama ne znamkako,ali secam se da sam trcala ka njemu i da sam se napokon nekoliko sekundi nasla u njegovom narucju. Moje ruke su bile sklopljene oko njegovog vrata. Osecala sam njegov miris koji me je cinio podatnom. Cinio me je njegovom. Celom njegovom. Osetila sam njegove hladne ruke na mojim ledjima. Da,osetila sam po prvi put njegov dodir. Tamnilo noci i uzarene zvezde docaravali su prizor. Pozelela sam da zauvek ostanem tu. U njegovom zagrljaju.
Dani su prolazili. Svakog petka i subote bila sam uz njega. Bodrila ga kao nikad nikoga dosad. Svaki put kad bi stao pred mene,osetila bih neki unutrasnji nemir,nesavladiva osecanja. Rekla bih da sam svaki put ponovo osecala tu dozu prijatnog ludila. Koja je bila tu negde. U meni.
Nikako nije bilo smisla da spavam posle njegovih osmeha i reci... Ponavljala sam u sebi sve sto je preslo preko njegovih usana,i opet me obuzelo osecanje da ga nisam dostojna.
Svaki put sam zastajala obuzeta zeljom da mu bar pokazem,kad se nisam usudjivala da mu kazem,da mi je toliko mnogo stalo do njega. Pitala sam se da li sam zasluzila toliku srecu i da li sve to moze da potraje...
Nisam umela da objasnim sve ono sto se u meni desavalo i nisam htela da mu priznam da je sve to upravo zbog njega. Ne,nisam zelela da me vidi kako drhtim kada me dodiruje,da vapim za njegovim mirisom,i osmehom.. Za onim poljupcima koji su ostali utisnuti na mojim obrazima.
Zelela sam da ga bolje upoznam. Da shvatim njegova razmisljanja i prodrem u njegovu dusu. Jer,prvog trena kad sam ga ugledala,znala sam da nesto posebnoo cuva u sebi.

BEZ NJEGA TRUJE ME BOL SVE OVO VREME

Nazalost,to vreme je proslo,a ja ga vidjam na svaka tri meseca. Za to vreme,osecam prazninu koja gusi i vrele suze koje iz dana u dan ne prestaju da peku. Moja ljubav je toliko jaka da se plasim sopstvenih osecanja.
Ali ja cu nastaviti da se borim za ovu jaku,bolnu i neuzvracenu ljubav,koja ce mozda jednog dana prestati da ostavlja miris gorcine posle svakog odlaska osobe za koju ziwim.

Svaki put sve teze podnosim to i osecam da tonem na dno.
Zivot moj brzo prolazi,
Svaki osmeh pretvara se u suze na kraju,
A cemu sveto kada sam te volela iskreno,
Kao nikoga do sada i cemu onda treba da se divim,
Kada ovako treba da ziwim?!